Da li ste u svojoj okolini primetili ljude koji kada razgovaraju sa vama kao da razgovaraju sa samim sobom? Razgovor sa njima i nije razgovor, već njihov monolog kome vi doprinosite tako što povremeno kratko prokomentarišete „da, da… stvarno… baš tako…“ Tek da nešto kažete iz pristojnosti. Mada je njima svejedno, nisu ni primetili da ste to rekli. Da li ste u svojoj okolini primetili ljude koji kada razgovaraju sa vama budno motre na vaše reakcije (kako ste ih pogledali, kakvim tonom glasa ste im se obratili, da li ste odmahnuli rukom, koju ste tačno reč upotrebili itd)? Stalno vas posmatraju i stalno vam se prilagođavaju, važno im je da je vama prijatno, da ste vi zadovoljni. Verovatno ste ih primetili.
Ja primećujem i jedne i druge. Srećem ih i na poslu i i privatnom životu. Izgleda da je do mene i da sam baš veliki namćor, ali i jedni i drugi me nerviraju. Sa prvima, u stvari, i ne razgovaram, oni ispričaju šta su imali, čime su trenutno preokupirani, šta o čemu i zašto misle, a za mene ih baš briga, ne pitaju ni kako sam, ni šta radim, ne pitaju baš ništa. Čini mi se da to što su meni ispričali, mogli su i bilo kome drugom da ispričaju, njima bi bilo svejedno. Ako ih moje mišljenje o tome što mi govore ne interesuje, zašto mi to govore? Mogu to da ispričaju bilo kome, kuci, maci, sebi samima, ali zašto baš meni? Verovatno sam im se slučajno našla na putu, pa kad sam već tu treba da iskoriste priliku.
Oni drugi me nerviraju jer kada sa njima razgovaram imam tremu, da li ću dobro reći, da li ću se precizno izraziti, kako će moje gestove protumačiti. Čini mi se da me neko neprestano nadzire i kontroliše, kao da vrši opservaciju nada mnom. Stalno me posmatraju i reaguju i na najmanju i najbezazleniju sitnicu. A ako moram da merim i vagam reči, ne na kantaru nego na onoj najpreciznijoj apotekarskoj vagici, onda neću ni da razgovaram.
Oni prvi su mi dugo vremena izgledali kao uobraženi, egoisti, preokupirani sobom, a oni drugi kao nesigurni, sitničavi, naporni. Ali, nije to, nešto drugo je u pitanju.
Metaprogram – smer pažnje
Ovaj metaprogram govori o tome na šta osoba obraća pažnju u toku komunikacije – na sebe ili na sagovornika.
Krajnje kategorije na kontinuumu ovog metaprograma su:
1. „ja“ – obraćaju pažnju na sebe, na svoje misli, osećanja, potrebe;
2. „drugi“ – obraćaju pažnju na sagovornika, na njegove misli, osećanja, potrebe.
Nema specifičnog pitanja pomoću koga biste otkrili ovaj metaprogram. Slušajte šta vam ljudi govore. Ekstreme zaista nije teško uočiti, mada je njih na sreću, malo.
„JA“
Njihova pažnja je usmerena na sebe. Prate svoje misli i svoja osećanja, nekada gotovo isključujući druge. Nisu skloni preteranom pokazivanju emocija. Ne primećuju neverbalne signale sagovornika. Uspešna komunikacija za njih je ona u kojoj su oni rekli ono što su hteli da kažu, kakav je to efekat imalo na drugu stranu, do kakvih posledica je dovelo – to nije bitno. Ako su oni rekli šta su hteli i ako su oni zadovoljni, sve je u redu. Na poslu su uspešni ako rade sami, nisu timski igrači. Ne uzbuđuju se previše ako ih drugi ne cene.
Kako ćete ih prepoznati: Koriste reči: ja, ja, ja i opet ja, ja mislim, važno mi je, on će meni da kaže… Govore o sebi i kako su oni nešto doživeli, uradili, kako je nešto na njih uticalo.
Kako ih motivisati: Treba pažljivo da formulišete ono što govorite jer oni reaguju na sadržaj poruke, na reči. Zainteresovani su za ono što imate da im kažete, a ne za kvalitet međusobnog odnosa. Govorite im o onome što je njima važno i što je u skladu sa njihovim uverenjima, u suprotnom, neće vas čuti.
„DRUGI“
Oni obraćaju pažnju na druge, na sagovornika i prilagođavaju se ponašanju drugih ljudi. Svoje ponašanje menjaju na osnovu povratne reakcije koju dobijaju od sagovornika. Odlično zapažaju sve reakcije i promene u ponašanju sagovornika. Oni uspeh komunikacije procenjuju na osnovu reakcije sagovornika – ako je reakcija pozitivna, komunikacija je uspešna. Svoje potrebe stavljaju u drugi plan. Drugi su im važni i u centru su njihove pažnje. U ekstremnim slučajevima mogu da budu nestabilni, energiju troše da usreće druge ljude, pa sebe često izgube iz vida i ne znaju šta oni sami u stvari žele. Kod njih se, posebno, ako se bave zanimanjima u kojima rade sa ljudima (socijalni radnici, nastavnici), često javlja sindrom izgaranja.
Kako ćete ih prepoznati: Govore o drugima, kako drugi ljudi nešto doživljavaju, kako o nečemu razmišljaju, kako se ponašaju, kako su njihove reči i postupci uticali na druge.
Kako ih motivisati: U komunikaciji sa njima treba obratiti pažnju na neverbalne signale i njihove i one koje mi šaljemo. Njima je primarno da odnos bude dobar, kvalitetan.
Za kraj
Gde se vi nalazite na ovom kontinuumu? Kom kraju ste bliži? Ovde je zlatna sredina jako važna, kako zbog vas tako i zbog ljudi u vašoj okolini. O tome koliko je komunikacija bitna i za privatni i za poslovni život, neću govoriti, to i sami znate. Postizanje ciljeva, u najširem smislu te reči, će vam biti neuporedivo lakše ako vešto komunicirate sa drugima. Ako loše komunicirate, teže ćete ostvariti i najlepši i najplemenitiji cilj.
Komunikacija je razmena podataka između dva ili više sagovornika. Na ovim ekstremima nema prave, kvalitetne razmene. Zato, menjajte šta treba da menjate. Samo napred, najteži je početak, posle će biti lakše.
