Volim da gledam emisije o kuvanju. Često pratim i različita kulinarska takmičenja u kojima se kuvari amateri nadmeću za neku vrlo primamljivu novčanu nagradu. Dakle, svi učesnici su amateri, a u žiriju su kuvari profesionalci. I u jednoj takvoj emisiji oba člana žirija (znači, profesionalni kuvari) su ocenili da je krem poslužen uz desert bio savršeno pripremljen, prave gustine, idealno začinjen – kako oni kažu odličan, restoranskog kvaliteta. Međutim, jedan od učesnika (takmičar koji nije pripremao jelo, već ga je probao) je samouvereno tvrdio da krem nije dobar jer je redak, nije dovoljno gust. Zanimljivo! Da li se tu radi o prevelikoj želji za pobedom, pa pokušava da diskredituje konkurenciju, da li želi da skrene pažnju na sebe, da li je reč o samouverenosti, sujeti ili možda o ogromnom neznanju koga nije ni svestan ili…je možda u pitanju metaprogram – izvor motivacije. Ja mislim da je ovo poslednje.
Metaprogram – „Izvor motivacije“
On nam govori o tome gde se nalazi izvor motivacije, procenjivanja, vrednovanja i odlučivanja osobe.
Ljudi se po ovom metaprogramu dele u dve krajnje grupe:
1. „interni“ – nalaze ga u sebi, svojim unutrašnjim standardima;
2. eksterni – nalaze ga u spoljašnjim izvorima, najčešće u drugim ljudima.
Za prepoznavanje ovog metaprograma postoji specifično pitanje, a ono glasi: „Kako znate da ste dobro____ (obavili posao, kupili auto, doneli odluku)?“ Na pitanje: „Kako znate da ste dobro odlučili što ste kupili baš taj stan?“ ljudi mogu da vam odgovore na različite načine. Neko će reći: „Znam, prosto znam. Znao sam šta mi treba – koja veličina stana, na kojoj lokaciji, koji sprat, po kojoj ceni, a ovaj stan ispunjava svaki od mojih kriterijuma i znam da je to to.“ Neko drugi će reći: „Mnogi su mi savetovali da kupim baš ovaj stan. Jana kaže da je lokacija sjajna. Mari se sviđa raspored prostorija. Marko je kupio stan od istog investitora i veoma je zadovoljan kvalitetom gradnje. Svi mi kažu da je ovo dobra odluka“.
„INTERNI“
Oni sami sebe motivišu. Sami donose odluke i određuju svoje standarde. Treba im vremena da integrišu informacije, pa tek potom mogu da sagledaju njihovu vrednost, ne mogu odmah da procene. Pri odlučivanju da li su ili nisu nešto dobro uradili koriste svoje osećaje. Uputstva o tome kako treba obaviti posao tretiraju kao informacije, kao nešto preporučeno, a ne obavezujuće, tako da može biti teško nadgledati ih i kontrolisati jer rade po svom. Teško uče i teško se menjaju jer teško usvajaju povratne informacije. Ako se rezultati koje postižu ne poklapaju sa njihovim očekivanjima, oni su nezadovoljni, bez obzira na to šta kaže okolina. Dobri su u donošenju teških i nepopularnih odluka. Kao da su imuni na uticaj i pohvala i kritika. Bitno je ono što oni sami kažu, misle, osećaju, mišljenje drugih im nije bitno.
Kako ćete ih prepoznati: Koriste reči kao što su: ja znam, ja odlučujem, po mojim kriterijumima, na moj način, osećam da je to dobro. Često sede uspravno, pokazuju na sebe, često naprave pauzu pre nego što odgovore, malo gestikuliraju i facijalna ekspresija (mimika lica) im je slaba.
Kako ih motivisati: Opiru se svima koji pokušavaju da im kažu šta je za njih dobro, tako da im uvek treba naglašavati da će oni sami odlučiti, da je odluka na njima. Mi im samo dajemo informacije, a oni će odlučiti. Ako pokušate da im servirate gotovu odluku, da ih na nešto primorate, dobićete povlačenje sa njihove strane i negativan odgovor. Ostavite im slobodu da sami odluče ili bar da im se čini da su oni odlučili.
„EKSTERNI“
Njima su neophodna tuđa mišljenja i uputstva. Svoje mišljenje formiraju na osnovu spoljašnjih uticaja, povratnih informacija i mišljenja drugih ljudi. Ako im drugi ne kažu da li dobro obavljaju neki posao oni neće znati da li dobro napreduju ili ne. Menjaju svoje ponašanje u skladu sa povratnom informacijom. Uputstva o tome kako nešto treba da se obavi tretiraju kao obavezujuća. Neko je rekao da se to tako radi, pa i oni moraju to tako da urade.Teško započinju i održavaju aktivnost ako nemaju potvrdu drugih. Dobri su u timskom radu i mogu da se prilagode grupi. I pohvale i kritike na njih imaju veliki uticaj. Jako im je teško da donose nepopularne odluke i da jedini imaju drugačije mišljenje. Važno im je šta drugi kažu. Čini se da nemaju svoje ja, da drugi treba da im kažu šta oni treba da misle, što drugi mogu iskoristiti na njihovu štetu. Stalno traže podršku i postavljaju potpitanja.
Kako ćemo ih prepoznati: Često govore: drugi kažu, treba čuti druge, rezultati pokazuju, NN je preporučio. Često se naginju unapred, posmatraju sagovornika, facijalna ekspresija ukazuje na to da žele da od sagovornika saznaju da li je nešto u redu ili ne.
Kako ih motivisati: Treba im dati informacije, podatke, činjenice na osnovu kojih mogu da donesu sud, treba im omogućiti da svoj rad uporede sa nekim spoljašnjim standardom, dati im dosta povratnih informacija. Možete im reći: drugi će primetiti, odobreno je, ceni se, oduševićete ih, NN misli, rado bih vam preporučila, činjenice govore, istraživanja pokazuju.
Za kraj
Kao i kod ostalih metaprograma, i ovde obe krajnosti imaju i svoje prednosti i nedostatke. Naravno, kontekst u kome posmatramo ovaj metaprogram je odlučujući. Ipak, ni sredina nije loša, ima i ona svojih prednosti. Važno je kada i zašto se krećemo sa jednog ili drugog kraja ka sredini. Mislim da posebno kada radimo sa ljudima treba da imamo u vidu ovaj metaprogram i da se korigujemo kada je potrebno. Ja mogu da osmislim sjajnu radionicu, da toliko toga njom obuhvatim i prenesem deci, da budem zadovoljna sobom kako sam to sve izvela, ali ako oni, đaci, nisu zadovoljni, ako oni smatraju da radionica nije bila dobra, svoju procenu mogu da okačim mačku o rep. Moram da uzmem u obzir i njihovo mišljenje kako bih omogućila sebi da budem bolja. Sa druge strane, ne mogu da dozvolim da drugi diktiraju i određuju šta ću da radim – možda bi đaci hteli da umesto radionice igramo zemljopis, da igraju igrice na telefonima ili da dovršavaju neku svađu sa malog odmora. Tad bi oni bili zadovoljni, ali cilj tog časa ne bio ostvaren. Iako debelo naginjem onom internom kraju kontinuuma, moram zbog sebe da se krećem ka sredini i da ponekad uvažim i mišljenje drugih.
A sada, da se vratim na onog kuvara amatera sa početka. Treba li da kažem da nije baš sjajno prošao na takmičenju. Naravno da ne treba, to je već jasno. Nije slušao one koji više znaju i koji ga krajnje dobronamerno savetuju. Sam je odgovoran za svoj rezultat – sam je uskratio sebi mogućnost da napreduje. Ja neću da je sebi uskratim, a nemojte ni vi. Neće drugi upravljati sa mnom ako ih ponekad i poslušam.
