Kakve veze imam ja sa svojim ponašanjem?

 

Foto: Pexels

„Voliš li ti sebe?“, pitala sam dete koje je tada pohađalo 7. razred, a na razgovore sa mnom u školi dolazilo je, sa kratkim pauzama, od 5. razreda.

Dete je raširilo oči i začuđeno me gledalo. Nije ništa odgovorilo.

„Voliš li ti sebe?“, ponovila sam pitanje, glasno, jasno i razgovetno.

„Pa, hmmm, kako… kako to mislite?“, promucalo je.

„Sudeći po tvom ponašanju ja bih rekla da ti sebe ne voliš baš puno“, rekla sam.

 „A kakve veze imam ja sa svojim ponašanjem?“ odgovorilo je dete kao zapeta puška i izazivački me pogledalo.

Trgla sam se i za sekundu ostala bez teksta, a onda upitala: „A ko ima veze sa tvojim ponašanjem?“.

„Pera“ – odgovorilo je dete bez ijednog časka razmišljanja. Dete nazvano Pera je drug iz odeljenja deteta koje je junak ove prič i potpuno je nebitan.

Kako je došlo do toga da dete ne vidi vezu između sebe i svog sopstvenog ponašanja?

Ovakav stav deteta direktna je posledica vaspitnog stila njegovih roditelja, a to je popustljivi (permisivni) vaspitni stil. Oni su uvek nalazili opravdanje za propuste, greške, pa i vrlo jasan i ekstreman bezobrazluk svog deteta. Uzroke za takvo ponašanje deteta tražili su na raznim mestima:

1. u genetici (dete liči na toga i toga, pa se zato tako i ponaša; nije jedino u porodici koje je teškog temperamenta…),

2. u svom ponašanju (možda su oni kao roditelji nešto pogrešili, možda nisu reagovali na pravi način, možda nisu zaštitili dete kada je trebalo…),

3. u nekim okolnostima i događajima iz detetove prošlosti koje su oni tumačili kao traume,

4. u ponašanju osoba u okolini deteta (drugovi dobro poznaju dete, znaju šta ga provocira i to koriste).

Najbliži rešenju problema bili su kada su razmišljali o sebi i svojim propustima. Međutim, nikako nisu mogli da shvate da njihov propust nije što nešto detetu nisu učinili, nisu dozvolili, već u tome što su mu previše činili i previše dozvoljavali. Nisu postavili pravila i granice, dete su beskrajno razumevali, nagrađivali i za najmanje povode, a kazne, ako su ih i izrekli, su vrlo brzo povlačili i odustajali. Ukratko, dete je moglo da radi šta god mu se prohte, a roditelji su brinuli da li ga sputavaju i da li ga dovoljno razumeju.

Kako da ne dođete u ovakvu situaciju?

Donesite pravila i postavite granice. Pravila i granice su detetu neophodne, pomažu mu da se orijentiše. Možete ih shvatiti i kao saobraćajne znake koji upozoravaju – oštra krivina, neravan kolovoz… Zahvaljujući saobraćajnim znacima prilagodite vožnju i izbegnete moguću nesreću. Pravila i granice koje na vreme postavite detetu i dosledno ih se pridržavate pomažu mu da izbegne probleme i da bezbrižno odraste.

Nagrade i kazne, takođe, pomažu. Važno je da budu zaslužene i date u pravom trenutku. Nagrada govori detetu da ide u dobrom pravcu, da je postiglo nešto važno, da je uspešno. Kazna, iako nije prijatna, mnogo je važna i iz nje se mnogo može naučiti – ne tako, ne idi tim putem, ispravi grešku. Kada ne oseti kaznu, kada nema granica, kada nema pravila, dete oseća da nema kontrolu nad stvarima koje mu se dešavaju i vremenom dođe dotle da nema kontrolu nad samim sobom i svojim ponašanjem.

Da li i jedan jedini roditelj to želi svom detetu? Ne. A zašto to onda rade svojoj deci? Najbolje da njih pitate. Ne sumnjam da imaju najbolju nameru, da žele da odgaje sposobnu, samostalnu, samopouzdanu decu. Međutim, sama namera nije dovoljna. Moraju malo i da se potrude da tu nameru ostvare.

Kako je biti popustljiv roditelj?

Biti popustljiv roditelj nije lako. Stalno se preispituju, brinu, razmišljaju da li su i u čemu pogrešili. Uvek su na usluzi deci – dete okom, oni skokom. Odgajiti jedno u ovolikoj meri razmaženo dete, kao što je to bio glavni junak ovog teksta nije lako, zahtevalo je dosta truda. Tek uporno, višegodišnje istrajavanje i dosledna primena popustljivog vaspitnog stila daju ovakav rezultat.

U kontaktima sa školom ovi roditelji su bili krajnje fini i korektni, nisu spadali u onu kategoriju „problematičnih“ roditelja. Dolazili su, razgovarali, izvinjavali se, brinuli, ali ono osnovno nisu uradili – nisu menjali svoje ponašanje prema detetu, nisu preispitali svoje stavove i realno sagledali greške.

Nadali su se da će se stvari popraviti, da će kada prođe pubertet dete da se smiri. Možda hoće, možda neće. Kako koje dete, kako kad. Neka „nemoguća“ deca se zaista smire i budu fini i pristojni ljudi. Neka nastave da budu razmažena pa se i u 30. godini ponašaju kao da im je trinaest, očekuju da se svet vrti oko njih i da im svi ispunjavaju sve želje.

Ne bih računala na to da će se stvari same od sebe popraviti. Predlažem roditeljima da dobro razmisle i što pre, ali zaista što pre, menjaju šta treba menjati i da preuzmu kontrolu u svoje ruke. Da li će biti lako? Neće. Da li će se dete radovati promenama? Neće. Da li će pokušati da vas sabotira? Hoće. Da li ćete uspeti? Ne znam, zavisi koliko ste čvrsto odlučili i koliko ste spremni da istrajete. Dok god se trudite, nade ima. Što pre počnete, pre ćete videti rezultate. Vi ste na potezu.

I…

Kada dete ne vidi vezu između sebe i sopstvenog ponašanja ono je u ozbiljnom problemu. I što bude starije problem će biti veći i teže rešiv. Zato pamet u glavu i naučite svoju decu da su samo ona odgovorna za svoje ponašanje. Ovo je veoma važna životna lekcija. Što je pre savladaju biće lakše i njima i vama.

I pišite – kakva su vaša iskustva.

Kakve veze imam ja sa svojim ponašanjem?

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Scroll to top
Facebook
Facebook
Instagram
Google+