Šta vam je važnije ljudi ili posao?

Kada je moja sestričina bila mala, dosta vremena smo provodile zajedno. Šta god da smo radile, a posebno ako smo ređale kocke ili slagale slagalice,  ja sam je uvek  ispravljala kada nešto pogreši. Ona bi to nekada primetila, nekada ne, nekada bi joj bilo svejedno, nekada bi se ljutila što je ispravljam, nekada bi videla da je bolje onako kako sam ja namestila… U stvari, kako god da je ona reagovala, ja sam ispravljala ono što treba ispraviti. A zašto to treba ispraviti? Ko kaže da treba bolje namestiti baš tu kocku? Niko. I nije bilo potrebno da ispravljam. Dok je grešila, ona je učila, vežbala, razvijala se, a ja sam sa tim ispravljanjem počela i samoj sebi da budem dosadna. Osnovno pitanje je bilo: „Zašto sam ja nju ispravljala?“ Tada nisam znala zašto, sada znam. 

Metaprogram – organizacija

Ovaj metaprogram govori o tome na šta osoba obraća pažnju, šta je više interesuje, na šta se fokusira – na ljude ili na posao/stvari/procese.

Krajnje kategorije na ovom kontinuumu su:

1. “fokus na ljude“ – usmereni su na ljude, na tuđa i sopstvena osećanja;

2. „fokus na stvari/procese“ – usmereni su na stvari, procese, na posao koji treba obaviti.

Ako želite da prepoznate ovaj metaprogram kod svojih sagovornika, recite im sledeće: „Pričajte mi o situaciji koja vam se dopada“. Recimo da vam pričaju o tome šta im se dopalo na letovanju. Neko će reći: „Bilo nam je divno. Bio sam odlično raspoložen. Išli smo Janko, Marko, Petar, Pavle i ja. Janko je bio baš opušten i duhovit. Marko je pun energije, stalno je bio u pokretu, uvek raspoložen za akciju. Petar je… Pavle je… Dobro smo se slagali, raspoloženje – odlično. I sledeće godine idem sa njima, sjajan smo tim“. Neko drugi će reći: „Bilo nam je divno. U okolini mesta gde smo bili ima dosta toga da se vidi. Tri puta smo išli na izlet, posetili smo: muzeje, galerije, akva-parkove, plaže… Svako veče smo večerali u drugom restoranu da bismo bolje upoznalo lokalnu kuhinju. Bili smo i u tržnim centrima. Svaki dan nam je bio ispunjen od ujutru do uveče. Ovo je bio sjajan odmor, prepun dešavanja“.

 

Foto: Unsplash

„FOKUS NA LJUDE“

Oni se usredsređuju na sopstvene misli i osećanja, kao i na misli i osećanja ljudi u okolini. Situaciju opisuju imajući u vidu ljude koji su u nju uključeni. Njih interesuje KO. Empatični su, saosećaju sa drugim ljudima. Kada organizuju posao, u prvi plan stavljaju ljude koji ga obavljaju, a ne zadatak. Nekada se bave samo međuljudskim odnosima, tako da zaborave šta treba da se uradi i pri tom uopšte ne primećuju da tapkaju u mestu. Drugim rečima, zaglave se u međuljudskim odnosima i ne obave posao ili ga organizuju na vrlo neefikasan i loš način (gledano sa aspekta procesa rada). Njima je važno da su ljudi zadovoljni.

Kako ćete ih prepoznati: Navode imena ljudi koji su uključeni, govore o njihovim međusobnim odnosima, o osećanjima. Subjekt njihovih rečenica je osoba.

Kako ih motivisati: Govorite o ljudima koji će biti uključeni, navedite njihova imena, kako će se ljudi osećati tokom obavljanja te aktivnosti, šta će misliti, šta će doživeti. Navedite im da će to što predlažete biti dobro za njih, za njihov tim, za druge ljude.

„FOKUS NA STVARI/PROCESE“

Usredsređeni su na zadatke, na posao, na ono što treba obaviti, na ono što treba da urade. Smatraju da u profesionalnom kontekstu nema mesta za osećanja ljudi (čak ni za sopstvena) i ona ih uopšte ne zanimaju. Važno je samo ono što treba da se obavi. Ljudi ih ne interesuju i nekada se prema njima ponašaju kao prema stvarima. Njih zanima ŠTA tj. šta treba da urade.

Kako ćete ih prepoznati: Govore o procesima, rezultatima, zadacima, ciljevima, o onome što treba da urade, što rade i što su radili. Ako i pomenu ljude (što se vrlo retko dešava), ne pominju njihova imena. Važan je proces, ljudi ne.

Kako ih motivisati: Govorite im o zadacima, ciljevima, o onome što treba da se uradi, kako treba da se uradi, govorite o poslu.

Zašto je važno biti na sredini

Ovaj metaprogram je veoma važno osvestiti i truditi se da budemo u ravnoteži, negde što bliže sredini kontinuuma. Shvatam da prirodno naginjemo ka jednoj ili drugoj strani, ali zbog sebe, zbog ljudi u okolini, a i zbog posla koji treba da obavimo, treba da se potrudimo i ispravimo šta je potrebno. Ako ste rukovodilac i ako ste usmereni na ljude, to je veoma lepo, verovatno je vašim podređenima prijatno u vašem prisustvu, verovatno je atmosfera na poslu topla, ali ako izgubite kontrolu i previše pažnje usmerite na ljude, posao će početi da trpi, a onda se može postaviti i pitanje do kada ćete uopšte biti rukovodilac. Ako ste rukovodilac i usmereni ste na stvari/procese, verovatno je da će obavljanje zadataka biti savršeno organizovano, sve će biti na vreme i baš kako treba urađeno, ali kakva će biti atmosfera među zaposlenima, možda hladna i napeta. Da li će neko od njih želeti da promeni radno mesto, da pređe u neki drugi tim? Verovatno da. Ove dve krajnosti zaista nisu dobre, trudite se da se krećete ka sredini.

Ako ste nastavnik i usmereni ste na ljude, što bi bilo i prirodno (ko ne voli da radi sa decom i ljudima, ne treba ni da bude nastavnik), atmosfera na vašim časovima će verovatno biti dobra, važno vam je da se đaci prijatno osećaju, da budu zadovoljni, vi ih razumete, saosećate sa njima, verovatno ste vrlo tolerantni (da ne kažem popustljivi). I to je lepo. Ali nije lepo, ako zbog toga trpi posao. Vaš posao nije samo da razumete đake i da tolerišete njihove nestašluke, već i da ih nečemu naučite, a to je i jasno propisano. Vaš posao je i da ih kaznite kada zasluže. Vaš posao je i da budete strogi, a ne samo puni razumevanja. Ako ste nastavnik koji je usmeren na stvari/procese, verovatno je da je vaš čas sjajno isplaniran i organizovan, sve ste dobro osmislili i izveli, ali da li ste spremni da nekada malo odstupite od zacrtanog, da malo više imate u vidu tu konkretnu decu koja sede pred vama i sve ono što se u njima u tom trenutku odvija. Nekada treba da se prilagodite i toj drugoj strani, da i njih uzmete u obzir, a ne samo posao.

Za kraj

Redovno sam ispravljala i stavljala pravu kocku na pravo mesto da bi zgrada koju pravi devojčica od 2 ili 3 godine bila čvrsta i stabilna. Kao da je to važno. Naravno da nije, nije prava zgrada, niko tu neće živeti, dete se igra, vežba mišiće šake, uči boje, uči oblike i treba lepo da provede vreme. Do kada sam ispravljala? Dok nisam samoj sebi dosadila, videla sam da nešto nije u redu, da uporno insistiram na nečem što je u toj situaciji nebitno. Tek sada znam zašto sam to radila. Iako je to dete poraslo, odavno više ne slaže kocke i ne seća se ni da smo ih slagale, meni je žao što sam bila takva. Da sam bila drugačija, možda bi ti trenuci bili još lepši i njoj i meni. Ja tu ne mogu više ništa da promenim, to je prošlo. A vi, ako još imate vremena, menjajte što pre. Ja ću menjati ono što mogu, ono što se sada dešava. Dokle ću stići, videćemo.

Šta vam je važnije ljudi ili posao?

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Scroll to top
Facebook
Facebook
Instagram
Google+