Istorija ljudske gluposti

„Istorija ljudske gluposti“, Pol Tabori, Čačak – Beograd, Branko Kukić, 2006.

Hrabra nisam, a nisam ni kukavica. Obična osoba. Prirode se ne plašim, ni vulkana, ni zemljotresa, ni grmljavine… Priznajem, ne volim ih, ali ih se ni ne plašim. Ranije sam se plašila životinja, ali sada više ne. Ni zubara se više ne plašim. Ali, postoji jedan strah koji sa godinama raste i jača, sve više ga postajem svesna i sve se više osećam bespomoćno. Ne znam kako da se protiv njega borim i kako da ga savladam. Čega se ja u stvari plašim? Plašim se gluposti, ljudske gluposti.

Što smo stariji sve više i jasnije uočavamo gluposti. Gde god pogledate, kad god pogledate naći ćete neki primer gluposti. Neki mogu biti slatki i simpatični, mogu da vas nasmeju, a neki drugi… Neki su mnogo,mnogo opasni. Zbog nekih se ražalostite, zbog nekih se razočarate, neki vas naljute, zbog nekih se zapitate da li ste normalni, a neki mogu i da vas uplaše.

 

Foto: Pexels

Mene plaše. Plaši me razmera gluposti. Ogromna je,kao da nema ni početak ni kraj, svuda je oko nas. Nijedna oblast ljudskog života nije pošteđena, svuda može da se proširi, a širi se brzo, brzinom svetlosti, pa i brže. I kada krene na svoj pohod ruši sve pred sobom. Mudrost, pamet, razboritost, zdrav razum i logika sklanjaju se, a glupost vlada.

Čini mi se kao da se ponekad malo i umori, pritaji se,sakrije se, pa mudrost opet zasija. Ali, često to bude zatišje pred buru. Onda krene još jača, snažnija, moćnija. I stalno tako, sve se ponavlja. Ređe je slaba, a češće jaka, ali je uvek prisutna.

Ne znam kakva je veza između gluposti i ljudskog roda. Da li nam je u genima? Ako bi se otkrio gen zagluposti, možda bi bilo šanse da se izlečimo? A, ako ne?

Svejedno, kako god bilo, za sada moramo da živimo okruženi njom, da nađemo način da opstanemo, a da se ne inficiramo. Možda jedan od prvih koraka može biti čitanje ove knjige. Autor je Pol Tabori. Knjiga je napisana 1959.godine, pa ne uključuje primere iz poslednjih 60 godina, ali je i pored toga vrlo aktuelna. Autor je jasno naveo da knjiga ne predstavlja celokupnu istoriju ljudske gluposti (kakva i kolika bi to knjiga bila, sumnjam da bi ceo jedan prosečan ljudski život bio dovoljan da se takva knjiga pročita),već na 368 strana navodi niz “blistavih” primera ljudske gluposti kroz istoriju, od najstarijih vremena do trenutka pisanja ove knjige. Podelio je primere u osam poglavlja, a meni je najdraže bilo ono o gluposti birokratije. Kada me iznervira birokratija kojoj sam izložena na svom poslu, i to svakog dana sve više i više, setim se primera iz ove knjige, pa mi bar nakratko bude lakše. Zaista, ne znam da li čovek treba da se smeje ili da plače dok čita ovu knjigu, verovatno i jedno i drugo. Ali, znam da treba da je pročita.

Nikad se ne zna, možda nekome padne na pamet da napiše nastavak. To neće biti lak poduhvat jer i ovo naše vreme obiluje brilijantnim primerima gluposti. A do tada, dok se ne pojavi drugi deo, bilo bi dobro da još jednom pročitam ovu knjigu.

Istorija ljudske gluposti

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Scroll to top
Facebook
Facebook
Instagram
Google+