Koliko puta ste pokušavali da nekome objasnite da je crno – crno, da nije belo? Koliko puta ste se čudili kako neko ne shvata da greši, da je u zabludi, da je ono što mu vi govorite tačno? Koliko puta ste bezuspešno pokušavali da promenite nečije mišljenje i da ga izvedete na pravi put, naravno onaj vaš? Verovatno mnogo puta. Rezultat je najčešće bio isti – svako bi se učvrstio u svom dotadašnjem uverenju, stavu, ponašanju, mišljenju i što biste vi više navaljivali, sagovornik bi se čvršće držao svoje pozicije. Šta možemo nego da dignemo ruke jer nekim ljudima se ništa ne može objasniti, samo uludo traćimo svoje vreme i energiju.
A koliko puta se desilo da neko vas pokušava da ubedi da niste u pravu, da je njegovo mišljenje tačno, da se ne sećate dobro toga o čemu govorite? Kako ste se tada osećali? Loše, naravno, neko je bio ljut, neko besan, neko uznemiren, neko uplašen, neko iznerviran… Šta hoće ta druga strana? Zašto vas napada? Zašto pošto-poto hoće da vas menja, da menja vaše mišljenje, vaš stav, vaše ponašanje? Pa ta druga strana ne zna šta se u vama dešava, nije bila u vašoj koži, ne gleda svet vašim očima i ko je ona da vama kaže šta treba da radite?
Bez obzira na to da li mi pokušavamo da nešto objasnimo drugima i da ih promenimo ili oni objašnjavaju nama i menjaju nas, rezultat je najčešće isti – ništa se ne menja, sve čvršće se ukopavamo na svom mestu i ne mrdamo ni za milimetar. Zašto? Zato što se držimo svoje mape.
Princip – Mapa nije teritorija
Mapa je naš doživljaj sveta – skup stavova, uverenja i različitih opažanja koja opisuju svet oko nas. To je naša predstava o svetu, svet viđen našim očima, doživljen na naš način. Svaka mapa je subjektivna, obojena našom ličnošću, našim iskustvom, našim bojama.
Teritorija je stvaran, realan, objektivan svet oko nas. Svet, tj. teritorija je takva kakva je, ogromna, beskrajna, raznolika, u nečemu promenljiva, u nečemu stabilna. Ono što mi saznajemo, što opažamo, što doživljavamo je samo mali deo sveta. Na osnovu tog delića sveta stvaramo predstavu o celom ogromnom svetu. Ta naša predstava, tj. mapa ne može da bude sveobuhvatna, ne može da važi za sve i zauvek, ona nije pravilo, nije univerzalna već krajnje konkretna, prihvatljiva samo za jednu osobu na kugli zemaljskoj, samo za nas.
Mape se ne dele na tačne i pogrešne, ispravne i neispravne, prave i krive. Mape samo mogu biti manje ili više korisne. Ako primetimo da nam naša mapa nije korisna, da nam šteti, da nas sputava, treba da je menjamo, proširimo, zamenimo korisnijom. Mape nisu date jednom za svagda, one se mogu menjati, mogu se širiti (što je veoma dobro), a mogu se i sužavati (što je loše). Proširivanjem svoje mape dajemo sebi više mogućnosti, više šansi. Sužavanjem mape uskraćujemo sebi različite mogućnosti. Ljudi uskih mapa su rigidni, ubeđeni da su jedino oni uvek u pravu, netolerantni, sve što je drugačije kod njih izaziva otpor, uskih su shvatanja, skloni tome da pokušavaju da svet prilagode sebi umesto da se oni prilagode svetu. Iako mogu da nam u priličnoj meri zagorčaju život, ni njima nije lako. Zarobljeni su u svom malom svetu iz koga ne vide izlaz. Ljudi širokih mapa su spremni na promenu, tolerantni, prihvataju druge ljude takve kakvi jesu, znaju da uvek postoji izlaz, da se svaki problem može rešiti.
Kakve su vaše mape. Da li vam vaše mape pomažu ili vas sputavaju? Razmislite o svojim mapama, upoznajte ih. One korisne zadržite, one manje korisne promenite, načinite ih korisnijim. Ako vi to ne uradite, niko drugi neće. Nisam rekla da je širenje mapa lako, ni brzo. Najčešće nije. Traži trud i vreme. Često traži i dosta hrabrosti, ali je moguće. A onda, kada promenite, kada proširite svoje mape, bićete tolerantniji i prema sebi i prema drugima, prihvatićete različitosti, osećaćete se bolje u sopstvenoj koži. Nekako će sve stvari doći na svoje mesto. Nećete imati potrebu da drugima objašnjavate zašto ste baš vi u pravu. Živećete svoj život sa drugima koji žive svoje živote. Biće kao u onoj izreci „Živi i pusti druge da žive“.
Moje mape
Možda će neko reći: „Lako je njoj da priča, a da li je ona menjala svoje mape?“ Jesam. Menjla sam i to dosta mapa, neke lakše, neke teže, neke ću tek menjati. Ali, hajde da se ovom prilikom osvrnem na jednu svoju mapu čija mi je promena donela mnogo ljubavi i divnih trenutaka. Evo o čemu se radi. Dobar deo života, od svoje 8, 9. godine, pa do 31. godine ja sam se jako plašila pasa. Pre 8, 9. godine se nisam plašila, igrala sam se i „maltretirala“ psa naših kumova, a onda se verovatno nešto desilo, mada se ja ničega ne sećam, i počela sam da ih se plašim. Gledala sam pse ispod oka, prelazila nekada na drugu stranu ulice da ne bih prošla pored njih, ako prijatelji kod kojih sam u poseti imaju psa, on je morao da boravi u drugoj prostoriji. Psi su za mene predstavljali opasnost, nekoga ko hoće da me povredi. A ljudi koji su ih gajili su, po mom mišljenju, bili zreli za psihijatrijsko lečenje – šta im to treba da imaju životinju u kući. Onda jednog dana u decembru 2003. godine stvari su počele da se menjaju. Vratila sam se sa posla, a u dvorištu je bio mali crni pas, sa belim i žutim šarama. Plašio se on mene, plašila sam se ja njega. Bio je to treći pas koji se iznenada pojavio u našem dvorištu, prethodna dva smo „ubedili da odu“, ali ovog nismo. On je bio moje „sunašce“. On je ostao i bio je član moje porodice narednih jedanaest i po godina. Bilo je to jedanaest i po godina čiste ljubavi. Zbog njega psi za mene sada predstavljaju ljubav, odanost, vernost, sve najlepše i najbolje na ovoj planeti. Neću opisivati kako je bilo kada je umro. Čvrsto sam rešila da nikada više neću imati nijednu životinju. A onda se pojavila jedna krem-bela maca i omacila se. Moje „sunašce“ i ja nismo nikada voleli mačke, nervirale su njega, a ko nervira njega nervira i mene. Ali, ovi mačići su bili drugačiji, bili su naši. Jedno mače, ono žuto, je jednog junskog dana 2018. godine negde otišlo i još ga čekamo da se vrati, a ono drugo belo sa braon repom, ušima i po kojom tufnom, je tu, moje je. Da mi je neko pre koju godinu rekao da će mače spavati u mojoj kući – opet bih ga poslala na lečenje. A, eto, spava tu. I lepo je kada je tu.
Širenje mapa je dovelo do toga da ja, kao neko ko je bio izričito protiv gajenja pasa i mačaka, ko ih se plašio, kome se gadilo da ih dodirne, postane neko ko živi sa njima i ko na svom fejsbuk profilu deli informacije o napuštenim, nestalim i pronađenim životinjama. Da nisam proširila mapu, lišila bih sebe niza divnih trenutaka i dragocenih iskustava. Ja se na onu staru mapu ne bih nikada vratila. Jasno mi je da me oni ljudi koji ne vole životinje ne shvataju. Razumem ih, bila sam jedna od njih. Onim drugima, koji vole životinje ne treba ništa više da pričam, sve im je jasno, razumem ih i sada sam i ja jedna od njih. Gde ste vi, na kojoj ste strani? Gde želite da budete? Kada krećete na put?
Kako se mape menjaju?
Sve je ovo lepo, ali pitanje je kako se menja, kako se širi mapa? Ne postoji uputstvo, precizna formula kao u matematici. Nekada se sam život pobrine da neke mape promenimo, a nekada moramo sami da se potrudimo. Dozvolite sebi da probate nešto novo, da uradite nešto što izlazi iz onog za vas uobičajenog i očekivanog, da doživite neko novo iskustvo, da razmislite o stanovištu sagovornika i pronađete u njemu nešto pozitivno, zaboravite na osuđivanje i etiketiranje, pokušajte da ne gurate sve što vas okružuje u postojeće fioke, kada vam se desi nešto što ne želite izvucite iz njega maksimum, prihvatite ga kao test, kao mogućnost da se poboljšate, sagledajte ga iz nekog drugog ugla. Setite se nekih događaja i iskustava koja su vas menjala, razmislite o tome šta možete da naučite iz njih. Ako ste mogli da se promenite tada, možete i sada.
Za kraj
Odaberite neku svoju mapu, neku koja vam je važna, neku koja vas sputava i promenite je, proširite je. Videćete koliko je lepše i lakše kada je mapa šira. Zajedno sa mapom i mi rastemo, a i svet postaje nekako veći i lepši.
