Disciplina u tri magične reči

Moda je vrlo moćna pojava. Ima je svuda, ne samo na modnim pistama. U svakom aspektu života nešto je moderno, a nešto nije – hrana, muzika, način ponašanja, uređenja stana, provođenja slobodnog vremena, reči koje koristimo… Po svemu nabrojanom prepoznajemo ko je moderan, ko je u trendu, ko je in, a ko nije. A danas ćemo da pričamo o nečemu što uopšte nije moderno i što, nažalost, mnogi roditelji smatraju prevaziđenim. To je disciplina.

Disciplina – šta je to?

Reč disciplina je latinskog porekla i znači obučavanje, nauka, sistem, red, način obučavanja, metoda. U vaspitanju disciplina označava obučavanje deteta da prepozna prihvatljive i neprihvatljive oblike ponašanja, da usvoji prihvatljive oblike ponašanja i da za svako svoje ponašanje snosi određenu posledicu. Disciplina nije maltetiranje, nije ugrožavanje deteta, nije narušavanje njegovih prava. Disciplina znači da brinete o svom detetu, da poštujete i njega i sebe i da želite da od deteta stvorite dobrog i sposobnog čoveka.

Disciplina u vaspitanju se sastoji od tri magične reči: pravila, granice i doslednost. Ona u stvari označava uspostavljanje pravila i granica i njihovu doslednu primenu.

Pravila

Zamislite da se nađete u nekoj nepoznatoj sredini (prvi dan na novom poslu, u novom gradu ili stranoj zemlji…). Kako biste se osećali? Šta bi vam bilo najpotrebnije da biste se snašli? Koje informacije bi vam bile najvažnije? Najpotrebnija bi vam bila pravila. Pravila o tome šta je dozvoljeno/nedozvoljeno, šta se od vas očekuje, kako treba da obavite to što se od vas očekuje itd. Pravila su norme, propisi o tome šta je dozvoljeno, poželjno, prihvatljivo, tj. šta nije dozvoljeno, poželjno, prihvatljivo… Pravila postoje u svim sredinama u kojima se krećemo – porodica, škola, posao, sportski klub, ulica, izletište… Pravila su neophodna jer unose red i sprečavaju haos.

U porodici pravila obuhvataju sve aspekte porodičnog života:

– ishranu – svi zajedno ručaju u tačno određeno vreme ili svako jede kad je gladan, jede li dete slatkiše između obroka ili ne, da li se za ručak jede kuvano jelo ili nešto iz pekare…

– spavanje – da li deca spavaju u svojoj sobi ili sa roditeljima, kada deca idu na spavanje, da li ih uspavljuje roditelj ili to rade sama…

– podelu poslova – kako među supružnicima, tako i među decom, imaju li deca ikakva zaduženja ili ne, a ako imaju koja su to zaduženja…

– provođenje slobodnog vremena – ko određuje šta će da rade i kada, da li je cela porodica zajedno ili svako za sebe ili i jedno i drugo…

– izražavanje osećanja – slobodno ili uzdržano, koje emocije se lakše, a koje teže tolerišu…

– rečnik – kako se članovi porodice obraćaju jedni drugima, da li koriste reči “izvoli”, “molim” , “hvala”, koriste li psovke…

Ovaj spisak nije konačan. Ovo je samo mali broj primera različitih oblasti funkcionisanja porodice. U svakoj oblasti pravila su neophodna.

U porodici se uspostavljaju i pravila koja se odnose na ponašanje dece u socijalnoj sredini, pre svega ponašanje prema drugim osobama (pomaganje i saradnja sa drugima ili gledanje prvenstveno sopstvenog interesa, uvažavanje ili nepoštovanje…).

Pravila delim na dve grupe: nepisana i napisana.

Nepisana pravila mogu biti:

1. podrazumevana -deca ih usvajanju tokom svakodnevnih aktivnosti, često nisu ni svesna da su ih usvojila, nema posebno održavanih razgovora i obrazlaganja, prosto sa tim pravilima žive, kao na primer: deca spavaju u svojoj sobi, nedeljom se ide na ručak kod bake i deke, dete pakuje svoje školske knjige…

2. izgovorena – roditelji jasno i glasno, tako da deca mogu da ih razumeju, izgovore određeno pravila kao na primer: od danas iz škole dolaziš pravo kući, a ne svraćaš kod druga; za užinu nosiš sendvič, a ne kupuješ čips; svakog dana od 15 do 16 časova radiš domaće zadatke. Izgovorena pravila se postavljaju kada je došlo do izvesnih problema, ali su oni još uvek blagi i roditelji žele da spreče njihovo intenziviranje.

Napisana pravila su i bukvalno napisana na papiru i postavljaju se kada su prisutni značajni problemi u ponašanju deteta. Inicijator donošenja ovih pravila često je psiholog (iz škole, doma zdravlja ili bolnice). Pre donošenja napisanih pravila podrazumeva se da su roditelji dobro razmisili o svom i detetovom ponašanju, o dotadašnjim pravilima, o onome što žele da postignu i najboljem načinu da to i ostvare.

Pravila nisu nepromenljiva, nisu zacementirana, sada i zauvek. Normalno je da se menjaju. Važan je povod i način na koji se menjaju. Pravila se menjaju kada ih deca prerastu (ne može isto pravilo da važi za dete od 2 i dete od 12 godina), kada nisu efikasna (izraženi problemi u ponašanju deteta bilo u porodici bilo van porodice govore o tome da pravila nisu dobra ili se ne poštuju), kada se uslovi života promene (razvod braka, bolest, gubitak posla roditelja). To što je roditelj umoran i nema snage da se „bori“ sa detetom, da komšiluk ne čuje viku ili plač, zato što je roditelj odlično raspoložen ili ga je šef iznervirao nisu valjani razlozi za promenu pravila. Kada odlučite da menjate pravila možete decu da pitate za mišljenje, ali niste u obavezi da ih poslušate. Njihovo je da kažu, a vaše da saslušate i sami odlučite imajući u vidu najbolji interes i dece i vas. Vi stavljate tačku i donosite konačnu odluku. Što je veći problem ili značajnija oblast na koju se pravilo odnosi to je i vaša odgovornost veća.

Deci mora da bude kristalno jasno šta se od njih očekuje i šta se dešava kada se pridržavaju ili ne pridržavaju pravila. Posledice koje prate dečje ponašanje treba veoma pažljivo osmisliti, hladne glave, nikako na brzinu i u afektu. Treba da budu u vezi sa detetovim ponašanjem (ako je zakasnilo iz grada, posledica je da 7 dana ne ide u grad, a ne da 7 dana iznosi smeće jer će dete najverovatnije izneti smeće i opet kasniti iz grada). Takođe, treba da budu srazmerne ponašanju, za mali prestup dete trpi malu posledicu, za veliki prestup posledica mora da bude veća jer ako nije veća neće imati efekta (dete je zaboravilo da vam kaže kada je roditeljski sastanak ili je zaboravilo da vam kaže da vas je razredni tri puta zvao na razgovor; dete je dobilo 5 na pismenoj vežbi ili je dete ostvarilo prvu nagradu na okružnom takmičenju).

Granice

Granice određuju dokle dete može da ide u svojim zahtevima, šta mu je dozvoljeno, za šta se pita, a za šta ne. One pomažu detetu da se orijentiše, a neophodne su i zbog zaštite deteta. Fizičke granice (ograđivanje dvorišta, stepeništa, balkona, zaštita štekera…) roditelji veoma lako postavljaju, dok prema psihološkim granicama poneki imaju otpor. Nepostojanje granica ne govori da više volite i poštujete svoje dete, već da mu često, najčešće nesvesno, namećete zadatke i odgovornosti kojima nije doraslo. Veoma je neprijatno kada se roditelji pravdaju i maltene „drhte“ pred svojim detetom i potpuno su bespomoćni i prepušteni detetu na milost i nemilost, a nekada to dete ima samo 7 godina. Kako dete raste i granice će postajati propustljivije. Odluku o tome šta i zašto ćete nešto dozvoliti ili nećete dozvoliti detetu, donećete VI. Vi ste odgovorni i kada dozvolite i kada ne dozvolite detetu da probije postojeće granice.

Doslednost

Doslednost znači da ćete biti uporni, istrajni, da ćete disciplinovati svoje dete i kada jeste i kada niste raspoloženi, i kada dete prihvata nova pravila i kada ih ne prihvata, i kada… To znači da ćete opet, opet i opet raditi ono što je najbolje za vaše dete iako to ono možda neće odmah razumeti. Disciplinovanje je dug proces, traje od rođenja deteta pa da njegovog odlaska iz roditeljskog doma. Nemojte da se obeshrabrite ako se dete trudi da izbegne pravila, da nepoštuje vaše zahteve, da vas izaziva i testira. To je normalan deo njegovog odrastanja i vašeg roditeljstva. Vi znate zašto ovo radite, znate zbog čega je važno za vas, znate zbog čega je važno za vaše dete i znajte da ako vi to ne uradite niko neće. Niko neće, a i ne može da disciplinuje vaše dete. To je posao roditelja.

Uvek na umu imajte sledeće

1. Pravila i granice su deci neophodni, daju im sigurnost – deca vole kada su događaji u njihovoj okolini predvidivi, kada je sve stabilno, kada postoji red, ne vole ništa što remeti ravnotežu i unosi zabunu – ovo posebno važi za mlađu decu.

2. Dete koje ima postavljena pravila i granice oseća da roditelj brine o njemu, preveliku popustljivost deca često izjednačavaju sa nebrigom.

3. Pravila i granice koje postavite svojoj deci pomažu im da nauče da poštuju granice drugih ljudi i da sa njima izgrade kvalitetne odnose.

4. Pravila i granice pomažu deci da nauče šta je društveno prihvatljivo ponašanje.

5. Pravila i granice pomažu deci da nauče da su sami odgovorni za ono što im se dešava.

Disciplina pomaže detetu da izraste u samopouzdanog, sposobnog i zadovoljnog čoveka.

Ako vam je neprijatno da koristite ovu reč, mislim na disciplinu, jer nije moderna i ne kotira se dobro, vi je nemojte koristiti. Drugim roditeljima pričajte kako je vaše dete „takvo rođeno, dobro je i nije zahtevno“, pričajte im šta god hoćete, ali između vaša četiri zida, molim vas, koristite ovo o čemu sam pisala. Vaše dete će vam biti zahvalno i verujte, kada odraste, to će vam i priznati.

 
Foto: Unsplash

Disciplina u tri magične reči

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Scroll to top
Facebook
Facebook
Instagram
Google+