Koji je vaš vaspitni stil?

Juče je jedan roditelj zavapio na roditeljskom sastanku: „Dajte mi dobro dete, pa ćete videti kakav sam ja otac!“ – Duško Radović

Dobro dete. Šta je to dobro dete? Kako znamo da je neko dete dobro? Lako. Za decu koja su pristojna i lepo vaspitana kažemo da su dobra. A da li svako dete može da bude dobro? Može. Posvetite mu pažnju, vreme, energiju, vaspitajte ga i imaćete dobro dete. Veoma je malo dece za koju možemo da kažemo da su „teška“ za gajenje. To su ona deca koja traže više vaše pažnje, vremena, energije nego većina dece. Neka deca mogu biti „zahtevna“ usled nekih zdravstvenih problema, neka su preosetljiva, neka su nemirna i ne drži ih mesto i njihovi roditelji zaista moraju da im se posvete i da ulože puno više truda od nekih drugih roditelja. Ali, i takva „zahtevna“ deca mogu biti lepo vaspitana. Ne postoji nikakav razlog koji bi  mogao opravdati nevaspitanje. U stvari, ne postoji nijedan razlog koji bi mogao opravdati njihove roditelje jer ih nisu lepo vaspitali i od njih stvorili dobru decu. Sva deca imaju potencijal da budu dobra, a na roditeljima je da taj njihov potencijal razviju.

Ljudi se međusobno jako razlikuju po mnogim stvarima – po tome šta vole i ne vole, šta umeje i ne umeju, šta žele i ne žele… Razlikuju se i po tome kako vide sebe kao roditelje, kakva očekivanja imaju i od sebe i od svoje dece, koliko su spremni da ulože (pri tom mislim na sve moguće vidove ulaganja) u svoju decu. Razlikuju se i po tome kako doživljavaju svoju ulogu roditelja kao vaspitača i na koji način vaspitavaju svoje dete. Drugim rečima, razlikuju se po vaspitnim stilovima koje koriste. Dešava se, ne retko, da se majka i otac međusobno razlikuju po omiljenom vaspitnom stilu. To dosta otežava vaspitanje deteta jer je detetu teško da se orijentiše šta sme/ne sme, šta može/ne može, šta treba/ne treba… Kasnije, kada dete poraste, može da ova razmimoilaženja roditelja iskoristi i zloupotrebi da uvek ostvari šta želi, pa i onda kada je to po njega loše. Roditelji na taj način smanjuju mogućnost da utiču na dete i spreče različite probleme. Iz tog razloga je poželjno da roditelji zastupaju isti vaspitni stil.

Vaspitni stil predstavlja način na koji roditelji vaspitavaju dete – koje postupke primenjuju, kako mu se obraćaju, šta zahtevaju od deteta, šta pružaju detetu… 

Kada se određuje vaspitni stil, uzimaju se u obzir dve dimenzije:

– emocionalna toplina, briga – podrška koju roditelj pruža detetu, stepen uključenosti u dečje aktivnosti, prepoznavanje detetovih potreba i njihovo adekvatno zadovoljavanje

– stepen zahtevnosti, kontrole detetovog ponašanja – podrazumeva zadatke koje roditelj postavlja detetu, stepen kontrole detetovih impulsa kako bi se dete integrisalo u porodicu i socijalnu sredinu.

Kada ukrstimo ove dve dimenzije dobijemo četiri vaspitna stila:
1. autoritarni – emocionalna toplina je niska, a kontrola detetovog ponašanja visoka;
2. indiferentni (nezainteresovani) – emocionalna toplina je niska, kontrola detetovog ponašanja je niska;
3. permisivni (popustljivi) – emocionalna toplina je visoka, kontrola detetovog ponašanja je niska;
4. demokratski (autoritativni) – emocionalan toplina je visoka, kontrola detetovog ponašanja je optimalna.

Autoritarni roditelji

Oni su vrlo strogi i zahtevni roditelji. Često koriste pretnje i kazne kako bi decu doveli u red. Smatraju da pohvale i nagrade mogu da „pokvare“ decu. Od dece zahtevaju poslušnost i bezuslovno pokoravanje roditeljskom autoritetu. Obično smatraju da su uvek u pravu i o svemu sami odlučuju. Nema potrebe da pitaju decu za mišljenje jer oni već znaju šta njihova deca misle. Nema potrebe da se dete zamara razmišljanjem o tome šta treba da uradi, kako da postupi, šta da odabere – oni su tu da to urade umesto njega, oni će da razmisle i da odaberu, dete samo treba da uradi ono što mu oni kažu.

Njihova idealna deca su tiha, pokorna, poslušna. Deci ne pružaju dovoljno topline, ne ispoljavaju  preterano osećanja, ne zato što ne vole svoju decu, nego zato što se plaše da će ih razmaziti ako ispolje osećanja

 Oni će često reći: „Batina je iz raja izašla“, „Kad sam bio u tvojim godinama ja sam…“, „Dok moj hleb jedeš biće kako ja kažem“, „Ja sam te rodila, ja ću te ubiti“, „Nikad mu to više neće pasti na pamet, ja vam obećavam“, „Sad je to uradio i neće nikad više“, „Raspravićemo to kod kuće“…

Indiferentni roditelji

Detetu postavljaju vrlo malo zahteva i ograničenja. Njihova deca nemaju puno obaveza, nema moranja da se nešto uradi, nema poželjnih načina kako da se nešto uradi – sve je dozvoljeno. Ako dete napiše domaći, to je u redu, ako ga ne napiše i to je u radu – od deteta zavisi da li će ga napisati ili ne. Da li će se iz grada vratiti u 23 časa ili u 2 posle ponoći – od deteta zavisi. Da li će dete iz škole ići pravo kući ili ne – u redu je i jedno i drugo. Nema granica, dete ima ogromnu slobodu koja ne odgovara njegovom uzrastu – donosi odluke za koje nije dovoljno zrelo. Roditelji pružaju detetu malo pažnje i emocionalne podrške. Oni baš i nisu zainteresovani za dečje probleme. Često ne mogu da nabroje najbolje drugove svoje dece, ne znaju kako njihovo dete provodi slobodno vreme. Važno im je dete ne pravi probleme kako oni ne bi imali neprijatnosti i morali dodatno da se angažuju. Stiče se utisak kao da oni i dete žive jedni pored drugih, ali svako za sebe, ne zajedno.

Odgovaraju im deca koja nemaju puno zahteva, ne traže vreme i pažnju, koja mogu sama da brinu o sebi.

Kada dete napravi neki problem, oni će često reći: „Ja sam bio još gori i da li mi nešto fali? Ništa.“, „I vi ste mene zbog toga zvali?“, „Sve je to dečje“, „Važno je da je on živ i zdrav, za ostalo ćemo lako“,„On je kod kuće miran, ne pravi mi nikakve probleme, sluša me, ne znam šta se dešava u školi“, „Kod mene je dobar, to u školi je vaš problem, vidite šta ćete“…

Permisivni roditelji

Oni su topli, brižni, „drhte“ nad detetom i imaju beskrajno razumevanje za detetovo ponašanja, pa i za veoma krupne ispade u ponašanju. Oni su nepresušni izvor nejneverovatnijih mogućih opravdanja za neželjena ponašanja dece. Oni pokazuju ljubav detetu, podržavaju ga, ohrabruju, uvek su tu uz njega, rado bi otklonili sve prepreke pred detetom. Međutim, ne postavljaju detetu granice, nema zabrana, čak i kada dete radi nešto što je po njega samog opasno, oni nisu u stanju da ga kazne, već ga razumeju i traže opravdanje u sebi ili drugima za takvo detetovo ponašanje. Nadaju se da će dete sazreti, da će se promeniti, da će se na neki okolini neobjašnjiv način dete popraviti i da će problemi nestati. Kad počnu da disciplinuju decu, često veoma brzo odustanu jer „dete ne reaguje dobro, buni se, plače, to mu ne prija”, pa se onda oni preispituju da li su dobri roditelji ako „muče“ svoje dete i „primorani“ su da odustanu.

Možete ih čuti kako ažu: „Ja verujem svom detetu“, „Ako sam ja morao da se mučim, on  ne mora“, „Sad je u takvoj razvojnoj fazi“, „Neka uživa dok je kod mene, mučiće se kad poraste“, „Znate, to je pubertet“, „Nije ona to htela, nagovorile su je drugarice“, „Znate, mnogo je povodljiv i naivan, nikako da sazri“, „Njega uvek prevare, ne ume da se izvuče“, „On je glup, kada udari nekoga ne ume da mu se izvini nego se okrene i ode“, „Isprovocirali su ga“, „Ja sam kriv, nisam ga naučio da bude pokvaren“, „Puno se uplašio jer je davao izjavu u policiji, pa smo ga poslali na ekskurziju u  inostranstvo da se oraspoloži“, „Jako brinem zbog njegovog  ponašanja“, „Žao mu je što je povredio druga, ali ne želi to da pokaže“, „Izvinio bi se on drugu, ali mu je neprijatno“, „Mnogo bi mi bilo lakše da pravi probleme kod kuće, a da je u školi dobar, ali nije tako“, „Nije ona to tako mislila“, „Pogrešno ste je razumeli“, „On nije  na to navikao“.

Roditelji sa demokratskim vaspitnim stilom

Brižni su, topli, puni ljubavi. Prepoznaju dečje potrebe i zadovoljavaju ih na pravi način. Postavljaju granice deci koje su jasne i u skladu sa dečjim uzrastom. Na taj način stvaraju deci sigurno i predvidivo okruženje, tako da se  deca osećaju bezbedno i zaštićeno. Usmeravaju decu, obraćaju pažnju na dečje probleme i podržavaju ih u nalaženju rešenja. Razgovaraju sa decom, dozvoljavaju rasprave o različitim temama, pitaju ih za mišljenje,  ali kada je potrebno roditelji će dati završnu reč. Pred decu  postavljaju zahteve koji su optimalni i u tome su dosledni, decu i pohvale i izgrde kada je to potrebno. Ako dete ispolji neke probleme u ponašanju, u korenu ih seku. Detetu dozvoljavaju slobodu, ali u skladu sa njegovim uzrastom. Od njih ćete dobiti jedno objektivno i uravnoteženo viđenje deteta i njegovog ponašanja.

Reći će na primer: „Što si zaslužio to ćeš i dobiti“, „Kako seješ tako žanješ“, „Da li  shvataš u čemu si pogrešio?“, „Šta treba da uradiš da ispraviš grešku?“, „Šta ćeš sledeći put uraditi u toj situaciji?“, „Ponovi mi šta smo se dogovorili“.

A gde ste vi?

U ovim kratkim opisima različitih vaspitnih stilova sigurno ste mogli da prepoznate ljude iz svoje okoline – rođake, prijatelje, susede… Da li ste mogli da prepoznate sebe? Gde ste se našli? Koji stil je vaš?

Svaki vaspitni stil ima različit uticaj na decu. Kada posmatrate ponašanje dece, kao što to rade na primer nastavnici u školi ili vaspitači u vrtiću, lako se može odrediti vaspitni stil njegovih roditelja. Da li će roditelji zapažanja i savete koje dobiju od nastavnika/vaspitača uvažiti, to je teško reći. To zavisi od njihove spremnosti da se preispitaju i suoče sami sa sobom. Dok njima samima ne bude jasno da to što dete radi nije dobro pre svega za dete, svi saveti se odbijaju o njih kao lopta o zid.

Više reči o uticaju koji vaspitni stil ima na ponašanje dece biće kasnije. Do tada, obavite razgovor sami sa sobom, preispitajte se i odredite svoj vaspitni stil.

 
Foto: Unsplash

Koji je vaš vaspitni stil?

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Scroll to top
Facebook
Facebook
Instagram
Google+