„Mentalni stav : nova psihologija uspešnosti”, Kerol S. Dvek, Psihopolis institut, Novi Sad, 2014.
Sada imam jednu ogromnu nedoumicu. Ne znam odakle da počnem predstavljanje ove knjige. Logičan odgovor bi bio – od početka. Ali, gde je početak. Toliko toga želim da vam kažem, ali se plašim da ću nešto zaboraviti.
Zahvaljujući ovoj knjizi odlučila sam da na blogu imam odeljak Vredi pročitati”. Dok sam je čitala desilo se nešto što se veoma retko dešava – oduševila sam se. Odmah mi je palo na pamet nekoliko osoba kojima bih je rado preporučila, pa još nekoliko, pa još… I tako sam došla do jednog pozamašnog spiska imena. A, onda u jednom nastupu inspiracije pomislila sam da je bolje da o knjizi kažem par reči ovako, javno, nego da idem od osobe do osobe i ponavljam istu priču.
Šta se meni toliko dopalo u ovoj knjizi? Svako voli kada mu se posveti pažnja, pa ponekad i ja. A dok sam je čitala imala sam utisak da je knjiga pisana baš o meni i za mene. Neko ko živi na drugom kraju sveta i nema pojma da tamo negde živi neka Katarina, piše knjigu, a kao da piše baš o meni. Istina je da sam prepoznala i dosta ljudi iz svog okruženja, ali to što sam sebe tu našla bilo mi je važnije. Ova knjiga mi je pomogla da bolje razumem neke svoje reakcije, stavove, postupke, način razmišljanja i da dam sebi mogućnost da ih promenim.
Kerol Dvek je psiholog, predavač na uglednim univerzitetima (Stanford, Harvard, Kolumbija), član Američke akademije nauka i umetnosti. Baveći se različitim pitanjima iz oblasti razvojne psihologije, socijalne psihologije i psihologije ličnosti došla je do pojma “mentalnog stava”.
Mentalni stav podrazumeva niz uverenja koja imamo o svojim sposobnostima i ličnim kvalitetima. Nekada smo svesni ovih uverenja, nekada ne. Ali, ono što je najbitnije je da mentalni stav koji imamo pokreće u nama čitav niz tumačenja i reakcija koje upravljaju našim ponašanjem. Zavisno od mentalnog stave različito ćemo se odnositi prema izazovima, preprekama, kritikama, uspehu drugih i po tome koliko ćemo biti spremni da se založimo za ostvarenje sopstvenih ciljeva.
Postoje dva mentalna stave – trajni i razvojni. Trajni mentalni stav kaže da su naše sposobnosti (intelektualne, umetničke, sportski talenti, poslovne veštine itd) ili lične karakteristike (pouzdanost, kooperativnost, brižnost itd) date jednom zauvek. One su nepromenljive, takve su kakve su – pametni smo koliko smo pametni, kreativni smo toliko koliko smo kreativni, pouzdani smo toliko koliko smo pouzdani i to je to. Neku sposobnost ili osobinu imamo toliko koliko je imamo i to je tako, to je nepromenljivo. Ako neku sposobnost nemamo i to je trajno, ne možemo je naknadno steći. Razvojni mentalni stav kaže da se naše sposobnosti i lične osobine mogu razvijati kroz lični trud i zalaganje, možemo da se menjamo, razvijamo, poboljšavamo. Nemoguće je unapred znati krajnje granice do kojih osoba može da se razvije. To što neko ima trajni mentalni stav u jednoj oblasti, ne znači da će ga imati i u ostalim oblastima. Neko može da ima trajni mentalni stav u pogledu intelektualnih sposobnosti, ali u pogledu ličnih osobina ima razvojni mentalni stav.
Na primer, ako osoba ima trajni mentalni stav ona smatra da je inteligencija statična, da je pametna toliko koliko je pametna i, naravno, želi da tu pamet pokaže da je i ostali vide. Svaka situacija (test, procena, ispit) koja preti da naruši visoko mišljenje osobe o svojim sposobnostima se doživljava kao nešto što treba izbegavati. Izazovi nisu poželjni jer mogu da ugroze dobru sliku o sebi. Zato osoba pažljivo bira izazove, prihvata one lake, koje je sigurna da će savladati, a teške izbegava. Prepreke mogu da je parališu, jer ne voli da se trudi. Cilj joj je da ostvari što bolje postignuće sa što manje rada – kriterijum po kome procenjuje svoje sposobnosti je odsustvo truda; ako moram da se trudim znači da nisam pametna, a ako sam pametna savladaću to bez truda. Zbog toga je spremnost osobe da radi, da se založi za ostvarenje cilja vrlo niska. Kritike se često ignorišu, iz njih ne izvlači korisne povratne informacije već ih doživljava kao napad i uvredu. Druge osobe se doživljavaju kao rivali, kao da će ih ugroziti, uzeti njihov deo kolača. Imaju potrebu da budu najbolji, iznad ostalih. Uz to, osobe trajnog mentalnog stave vrlo često veruju u svoju posebnost, imaju potrebu da to što rade odmah, iz prvog pokušaja urade besprekorno i savršeno. Neuspeh doživljavaju kao etiketiranje, kao poraz, ne preuzimaju na sebe odgovornost za loš rezultat već je svaljuju na druge ili na okolnosti, uvek nalaze izgovore. Samopouzdanje im je lako poljuljati, a teško ih je motivisati da se trude i da rade. Ovaj stav može da dovede do toga da osoba rano ostvari svoje maksimalno postignuće, kao i da to postignuće bude dosta niže od njenog potencijala.
Osoba razvojnog mentalnog stava smatra da inteligencija može da se razvija. I ona želi da bude inteligentna, želi da to drugi primete i zbog toga se trudi, vežba, uči. Izazove vidi kao priliku da bude bolja, da se usavrši, da nešto nauči. Ni oni ne vole neuspeh i ne raduju mu se, ali ga posmatraju kao priliku za učenje, on ih podstiče da budu uporniji i istrajniji. Prepreke ih motivišu, posmatraju ih kao priliku da budu bolji. Spremni su da rade, da se trude, da vežbaju, da ulože napor kako bi ostvarili cilj. Uživaju u samoj aktivnosti, u radu. Kritika je jedno od sredstava učenja, iz nje izvlače korisna zapažanja o tome kako da se poboljšaju. I uspeh drugih posmatraju kao situaciju iz koje mogu nešto da nauče, da budu bolji. Drugi im nisu rivali već saradnici. Bez obzira na to da li su njihova početna postignuća visoka ili niska, oni vremenom napreduju i sve su uspešniji. Dokle će stići u svom razvoju to ni sami ne znaju. Važno im je da idu napred.
Autorka navodi da se mentalni stavovi formiraju već na uzrastu oko 2-3. godine života i zatim upravljaju nama dok ih ne osvestimo i ne promenimo. Promena se ne sastoji u trikovima i prečicama, već u posmatranju stvari iz jednog potpuno novog ugla.
Mentalni stavovi se odražavaju na sve oblasti našeg funkcionisanja. Detaljno je analiziran njihov uticaj na postignuća u sportu, uspeh u biznisu, partnerskim odnosima, roditeljstvu i u školi. Mentalnim stavovima objašnjava izvanredna postignuća sportista koji na početku karijere nisu odavali utisak da su perspektivni, kao i neuspehe “rođenih talenata” koji su rano zasijali i vrlo brzo se ugasili. Na planu poslovanja, mentalni stav lidera znatno utiče na radnu atmosferu u kompaniji, ali i na način vođenja kompanije te posledično i na njen uspeh ili krah. U pogledu partnerskih odnosa mentalni stavovi mogu da budu odlučujući za uspeh ili krah veze, ali i za odnos osobe prema neuspehu na emotivnom planu. Meni je posebno zanimljiv i važan bio deo u kome se autorka bavi uticajem mentalnih stavova na roditeljstvo – kako način odgajanja dece, a pre svega neadekvatno pohvaljivanje može da dovede do upravo onoga što želimo da izbegnemo, kako iz najbolje namere radimo upravo ono što ne treba. Naravno, dati su i saveti kako hvaliti decu tako da to bude zaista podsticajno. Ovi saveti podjednako važe i za nastavnike jer pored roditelja i oni mogu znatno doprineti da deca izgrade pozitivan odnos prema radu, učenju, prema sebi samima.
Kakvi saveti su dati, šta treba, a šta ne treba da radite – e, to neću da vam kažem. Pročitajte knjigu. Naći ćete u njoj mnoštvo primera, korisnih podataka, činjenica koje navode na razmišljanje. U mojoj glavi ova knjiga je dosta stvari razjasnila, nadam se da će i vama koristiti. Zajedno sa beleškama i preporučenom literaturom ima nešto preko 300 strana ali videćete da će vreme proleteti i pitaćete se kako ste tako brzo došli do kraja. Možete da mi verujete na reč ili ne, to nije bitno, bitno je da je pročitate jer ovu knjigu zaista vredi pročitati.
